У препуној сали Културног центра на Златибору, вече посвећено Светском дану поезије претворило се у нешто интимније од обичне књижевне вечери. Програм Милоша и Пера Зупца био је својеврсно породично и поетско ходичашће које је публику подсетило на време када је реч имала тежину и боју.
Перо Зубац је показао да његова поезија не стари, а његово казивање стихова било је испресецано паузама за сећања - живим сликама о томе како је Мика Антић писао у кафанама, како је Десанка Максимовић благосиљала младе песнике и како је Душко Трифуновић знао да сажме читаву судбину у две строфе. Милошев кантауторски приступ удахнуо је нови живот очевим песмама. Посебно емотиван тренутак био је извођење песама које су настајале у сарадњи оца и сина, где се јасно видела нит континуитета - иста она лиричност, али прилагођена новом времену.
Посетиоци нису били само неми посматрачи. Тишина која је владала током казивања стихова и громогласни аплаузи након сваке анегдоте сведочили су о томе како је људима данас потребна аутентична, топла људска реч. Златибор је добио више од културног догађаја - добио је лекцију из достојанства, културе и породичне блискости која се ретко среће на јавној сцени.
