У порти Цркве Светог пророка Илије у Доброселици, поводом обележавања 205 година постојања ове знамените цркве брвнаре, приређена је свечаност која је окупила свештенство, парохијане и бројне госте. Са благословом Његовог Високопреосвештенства митрополита жичког господина Арсенија, Црквена општина Доброселица, у сарадњи са Културним центром Златибор, приредила је пригодан програм у оквиру којег је наступила етно група „Горица“ из Подгорице. Основана 2020. године уз благослов блаженопочившег митрополита црногорско-приморског Амфилохија, а под руководством Данице Црногорчевић, група „Горица“ посвећена је очувању и неговању традиционалне изворне и духовне песме, са посебним ослонцем на музичко наслеђе Црне Горе, Србије, Републике Српске, Северне Македоније и Бугарске.
Црква у Доброселици посвећена је светом пророку Илији и њено прво помињање датира око 1750. године када се помињу свештеници Божо и Гаврило. Постоји запис у Цркви Свете Тројице у Пљевљима о поменутим свештеницима. У колективном сећању народа је пренето предање да је Црква првобитно била на другом месту, недалеко од садашњег положаја, и да је спаљена 1807. године. Пошто су мештани саградили нову Цркву, пренели су је на садашњу локацију на којој се налази од 1821. године. У летопису се Црква назива «хајдукова задужбина», што говори о томе да је ктитор био неки локални хајдук и да је богомоља вероватно због њега била на мети турских недела. Дакле, 1821. година се званично наводи као година оснивања, мада су брвна и целокупна грађа најмање једну деценију старији. Остало је записано да су главни мајистори били из Осата, данашња република Српска, а као мајистор се наводи и Митар Удовичић. Црква је правоугаоног облика са полукружном апсидом и њене димензије су око 5х8 метара. Прекривена је шиндром мада је готово један век била прекривена црепом. Иконе на иконостасу је радио Алексије Лазовић у 19. веку, а царске двери је осликао Јанко Михајловић Молер. Вредан предмет у скромној доброселичкој брвнари јесте и богослужбена књига «Служебник» коју је поклонио некадашњи доброселички шегрт кнез Милош Обреновић. Будући да је митрополит био Петар Јовановић, који се помиње у посвети, књига датира из периода 1833 -1839. године.
Свака светиња, па и наша доброселичка црква, васпитава човека и учи о смислу живота. Тако, посматрајући цркву брвнару можемо да приметимо да је дрво прошло известан процес да би постало део светиње. Свако од ових дрвета било је потопљено у катран, ипак, оно дрво које је постало део олтара морало је да претрпи још један процес а то је процес савијања. Кроз то нам светиња поручује да свако ко у свом овоземањском животу жели да иде путем који у вечност води, мора да зна да претрпи. Како би Његош рекао: Кадар бити стићи и утећи и на страшном мјесту постојати. Треба бити кадар, способан да изнесеш и изнедриш добро.
Ова светиња има кључ који је свима на дохват руке, али да би у светињу ушао кључ морате да поставите потпуно супротно од онога како се данас откључавају врата. Поново нас светиња васпитава о животу. Да би ушао и почео да разумеваш тајну Цркве и тајну коју сваки човек представља мора да урадиш нешто потпуно супротно од онога шта си радио до сада. Почни са тиме што ћеш сада, у недељу, ипак доћи на Литургију, почни да постиш, да читаш јутарње и вечерње молитве...
Највише нас о снази живота уче ниска мала врата која наша брвнара има. Постоји два разлога зашто су мала врата на брвнарама. Први разлог јесте да Турци не би могли да остављају стоку да преноћи у светињи. Други разлог, онај у коме се крије смисао, јесте да свако од нас треба да се поклони светињи. Представља наш израз поштивања. Ипак, као што рекосмо, Црква, као наша Мајка, васпитава јер свако ко уђе мора да се савије а након тога се усправи. И то је предивна тајна о животу јер је Достојевски рекао: Моћ је дата само онима који се усуде да се сагну и да је подигну је. Само једна ствар је битна, само једна – бити у стању да се усудиш. Дакле, јачина човека није у томе да увек буде у могућности да стоји усправно, већ да буде неко ко се под теретом одговорности и живота савије али успе да се усправи. То значи да се након периода живота када спознамо своју немоћ, када спознамо да смо пролазни, да нисмо били у могућности да изнесемо оно што нам је поверено, када нас живот донесе недаће, тугу и болест, најважније је да смогнемо снаге и усправимо се. У томе је моћ. И томе нас учи ова светиња.
О свештеницима доброселичке парохије
Владика Николај Велимировић је рекао „Свештеник је мост између земље и неба. Ако је мост слаб. Тешко онима који преко њега прелазе.“ Зато је од посебног значаја за парохију каквог свештеника имају. Све полази од човека, премда бисмо рекли да је до времена и места али уистину није тако. Највише место у домостроју спасења дато је човеку. Он је тај који својим мислима, молитвом и трудом мења свет. На парохији се јасно види колико је љубави, посвећености и бриге свештеник оставио својим парохијанима.
Потребе парохије у различитим временима су усмериле интересовања свештеника. Тако је један упамћен као неко ко је подизао свести о образовању, други је упамћен по зидању, трећи је изградио добар однос са парохијанима, четврти је закрпио све рупе које су настале од претходних па се не види да је урадио нешто конкретно али је урадио оно што је неопходно. Дакле, лепо је указати на чињеницу за шта је који свештеник заслужан али треба бити свестан и целине и разумети да је Црква жив систем који се мења и да је најважније да се тај систем одржи живим. Зато је узалудно поредити труд, свако од нас ће пред Господа, и свако ће показати шта је урадио. Тако је и са нама који нисмо свештеници. Зато је боље да себе преиспитујемо а друге волимо са свим слабостима које имају.
Ипак, на 205 година од кад је црква на овом месту дивно је поменути имена оних који су своје животе уткали у изградњу ове парохије, њих је било 17 и отац Бојан је 18-ти. Јанко, Јован, Јован, Јосиф, Тома, Спиридон, Веселин, Милосав, Антоније, Петар, Коста, Марко, Благоје, Радован, Ненад, Мирослав и Јован су свештеници који су пре оца Бојана опслуживали парохију. Свако од њих је уз своје парохијане био и са њима проводио како се у једној молитви каже: Године у којима видесмо зло и дане у којима видесмо добро. Тиме је сваки свештеник, као пастир добри био не само део парохије већ и део муке и радости коју сваки човек у свом животу има. Свештеник није могао да бира парохију ни парохијане, али је могао да одабере да у сваком човеку види Христа и да свакоме од њих каже „Видех брата свога видех Бога свог“. У тој љубави за свакога, у љубави за онога кога није познавао док на парохију није дошао је највећа снага свештеника. Зато се неретко каже: Када свештеник дође на парохију са породицом, они плачу јер се не сналазе, али када свештеник одлази плачу парохијани јер одлази онај који им је љубав и утеху пружио.
Круна сваке парохије су људи без којих парохија не би постојала.Као круна приче о парохији и о доброселичкој цркви говорићемо о онима без којих ни једна парохија не може да постоји а то су људи који на парохији живе. Међу њима има оних који редовно долазе у цркву, има оних који се још увек премишљају а има и оних који не долазе. Ипак, сви су позвани на Литургију то јест Ефхаристијско сабрање. А реч „ефхаристо“ у преводу са грчког значи захвалност. Дакле, ми долазимо да се саберемо у захланисти Господу. Благодарност на свему добром и ономе што је мање добро али је својевсна посета Божија је прилика нама да постанемо Црква. Како пише у Јеванђељу „Царство небеско унутра је у вама“. Долазећи у цркву човек добија прилику да и он сам постане црква. Да је заиста тако имамо потврду у томе да постоје мошти светитеља (мошти су посмртни остаци хришћанина) и то је оно што је Господ оставио нетрулежно. Отуда, када нам је потребна утеха или исцељење ми обилазимо светиње и идемо да целивамо мошти са вером и надом да ће кроз молитве које је проузнео светититељ Господ и нас да помилује. Али и тај светитељ, коме се молимо био је, исто као и ми, човек, са нечије парохије, овде на земљи, са свим својим мукама, гресима, али и стремљењем ка Господу. Господ је Сина Свога Јединородног дао за нас и од нас не одустаје зато је важније питање: Да ли смо ми одустали од Господа? Ма колико да је тешко немој да одустајеш од доласка на Литругију јер ко зна, можда се по ко зна који пут понови истина из светог Јеванђеља у којој Господ каже „Нека јој је опроштено јер је велику љубав имала“.
Зато долазите у цркву, поведите и оне који до сада нису долазили јер је то начин да и сами постанете Црква и да ту благодат коју сте стекли у светињи поделите са онима који у ваш живот дођу. Тако ми, наизлед обични људи, грешни, болесни, уморни, под теретом одговорности, постајемо светлост свету.
