Наставили смо корачање стазом „Духовних стопа” угостивши младог талентованог писца, врсног колумнисту „Искре” и мислиоца Милана Ружића. У разговору са професоркама књижевности Невеном Шопаловић и Ксенијом Ковач, Ружић је представио књигу „Приче и ожиљци”.
Бирајући кратку причу као форму која прати ритам времена, Ружићу, тренуци из сећања, којима сведоче ожиљци отварају призму општих питања или како то проф. Мило Ломпар запажа: Иако је јунак фрагментаризован, свест о тој фрагментаризованости није потиснута, него је нахлашена. Као да се у поетици кратке приче изнова појављује потреба за централношћу свести. Да ли је централност те свести емотивна компензација за егзистенцијално осећање слабости? Тој свести ништа не смета да се упути ка прецизно обликованом доживљају. Она не лута, иако тражи. Отуда је Милан Ружић - попут приповедача свога времена - обликовао 'програмску' усредсређеност својих прича: оне су обухваћене заједничким темема детињства, љубави, узајамности. Није реч о приповедању са тезом, него о настојању да се - са свешћу о поетикама модернизма и постмодерне - изнова обнови обавезујући однос према стварности и свету. То је један налог који има изразито индивидуално обележје.
Многобројна публика уживала је подсећајући се на тренутке свог детињства, али и промишљајући о стању савременог друштва и општој декаденцији духа. Ходочастили смо пут Ловћена и Стражилова, путовали Ибарском магистралом, покушавајући да одгонетнемо шта је човек и Зашто и да дише наше друштво које више воли да једе и пије него да живи од парчета хлеба, гутљаја љубави и прстохвата поезије? (М. Ружић)
